Кад се пробуди овакво јутро није необично запитати се: небо над Новим или море пред градом, шта чешће и дуже привлачи ваш поглед?
Небо пуно свјетлости, ведро у прољеће и љети, бескрај по коме се надмећу и играју тешки, сиви облаци кад дођу јесен и зима. Или море. Једнако бескрајно, мирно, дубоко, тајновито, модро, а онда опет узбуркано, љуто, запјенушано, хладно и сиво…
Све слике лијепе и богате на свој начин, а на обали човјек који остаје између њих, између висине и дубине, између тишине и немира, свјестан колико је природа већа и искренија од онога што људи граде и разграђују.
Добро јутро, Херцег Нови!
